Istorija jednog francuskog seljaka

62

тосподом. Ми ћемо се доватити оних послова које могнемо радити. Носићемо вам џебану, неговаћемо рањенике. Док у намо ускуцају жива срца, до последње капље крви, не ћемо оставити наше мужеве, нашу браћу, наше очеве и синове. Ми нисмо белоруке и нежне, као наше богате госпође, ми смо јадне измучене раднице. Наше су руке испуцане, ми смо каљаве, ружне и грубе, али и нас боле срце за нашим породом. Господа мисле испод ових жалосних рита не куца срце, које уме љубити. Они мисле, нама не пишти душа кад они, обеснии жедни крви, убијају све што нам је драго и мило у овом чемерном животу. Не, не бојте се, браћо. Куд год пођете, за вама ће ићи ваше слабе жене, да вам се нађу у тешким часовима. Кога ви етрадалници имате другога на овом пребелом свету, кога душа за вама боле, до насг И ми ћемо с вама. Акоје суђено изгинућемо заједно.“

„Ево жена јунака, повика кум, „еј, јуначке кћери, име вам довек светло било. Но чекајте и на нас ће доћи ред. И ми ћемо тако учинити. Не ћемо жалити да положимо главу за браћу!“ Душе ми, све смо плакали читајући оне жалосне новине, где је народ кукао као свиња кукавица. „Е сад не би сметало господи да се мало забрину и за своју главу, рече Шовељ. „Не бива то често, да жене своје мужеве, браћу, очеве и синове на војску испраћају, па и саме с њима иду! А кад већ тако буде, онда, душе ми, тешко оном на кога се тај народ диже. Изгинуће, живота ми, као пилад“.

„Упамтите моју реч.“