Istorija jednog francuskog seljaka

63

Шш

Не прође недеља дана, а глас се разнесе, да су свуда по црквама на вратима прилепљене објаве, у којима се позивао народ да бира депутирце. Тамо се говорило, да цар наређује да се свуд изберу депутирци, па да иду њему у столницу, те да се договоре, како ће олакшати народу. Овако се говорило у објави: „Свака општина нека избере своје поверенике — а на сто пореских глава да се бира по један повереник — ти повереници после да се скупе код среске куће, па ту нека изберу депутирце, који ће ићи баш у скупштину. То се с тога мора тако радити, што би друкчије требало сви да иду у скупштину, а то би било страшно много, не би се могло. Тим главним депутирцима и треба казати све шта ће и како ћа да траже за народ.“ Тако је то, тако је требало учинити још одавна.

Е, сад је требало бирати добре и поштене људе, људе, које познајемо, који су из нашега места. Та посланици треба да заступају оне, који су их изабрали. Ево, на прилику, изберемо ми нашега брата, сељака; сад ако је он само поштен и отресит човек, он ће умети да нам извојује наше право и да га брани; али ако је посланик улизица и мућурла, онда нема ништа, само ће нам начинити још већу несрећу.

Кад смо прочитали ове објаве, наше радости нигде није било. Ама до последњега часа све нисмо веровали; али, вала, много су нас и лагали, па нам је, богме, било добро и не веровати.

Један пут радимо ми тако у ковачници а и кум је био с нама. Од један пут тек ето ти најодабранијих људи из нашега села, дођоше пред ковачницу.