Istorija jednog francuskog seljaka

побојавао, па ме једнако учи: „ти се, Мишо, причувај тамо у вароши, немој излетати пред сваким. Слушај мене, па те не ће заболети глава. Добро је причувати се, видиш како је сад мутно време...“ А ја онда, као за чудо, од ничега нисам зазирао! Али онда сам и био у најбољем добу. Беше ми тек осамнајест година, био зам здрав, крупан, јак и силовит, чини ми се за голу би сабљу уватио. Па од чега ја да се бојим Ја сам био обукао празнично руво, па се дотерао, боже, ка' да ћу у сватове. Али што да вам кријемг баш сам и волео да се дотерам и угодим, па да се, богме, и с девојкама посмејем и прошалим, Но ја мислим, браћо, да то баши није тако велики грех. —

Тога дана кренуло се све наше село. Ми прођосмо поред кумове мејане, па видесмо кроз прозор где кум с Валешом узео да се мало привате. Једу и пију вино, види се и они се спремају за варош. Кум нас викну те и нас почасти вином. „Испијте, браћо, за здравље народа!“ рече нам кум. Исписмо ми. ДЕРИ сад испијте и за здравље цара“, понуди нас кум опет, Онда се по селу једнако пило у здравље цара, онда се цар ноштовао као бог, сви су мислили да је њетова једина брига, да народу буде добро. Тако су онда мислили многи у нашем селу, али су се грдно преварили. Доцније су увидели, да цар није бог, већ да, је и он грешан човек, као и сви други људи, још, богме, он је био много грешнији но ми прости људи, јер је све гледао да угоди господи и чиновницима, а за сељаке није ни брао бригу, још их је с господом заједно жестоко гулио и глобио.

Мало доцније ето ти стигоше сви наши сељаци. Деду Лећумова доведоше под руку. Било је старцу