Istorija srpskih železnica : 1850-1918

428

крв за општу Савезничку победу, већ је се заложила сва, или да победи и ослободи своју Отаџбину или да изгине сва. Она није презала ни од чега, ни од крви, ни од глади, већ је јурила напред и ако без хлеба и обуће, само да не дозволи непријатељу да јој умакне. Оно што су остале војске сматрале за немогућно, Српска војска је учинила: гонила је непријатеља до његове коначне погибије, прелазећи дневно по 40, а врло често и 60 километара. Али ове велике победе коштале су Српски Народ и огромних жртава.

Један велики део тих жртава дали су и српски железничари» јер су они за сво време ишли упоредо са регуларном српском војском, као четврта армија њена.

Колике су те жртве, које су српски железничари положили на жалост, непознате су нам, јер података немамо, као год што у недостатку тих званичних и приватних података, нисмо могли да приберемо детаљисану грађу за ратну историју српских железница. Можда ће и овај непотпуни преглед догађаја у периоду 1912 — 1918 године, корисно послужили правом војном историчару који ће израдити детаљну историју српских железница и железничара у рату, достојну њихових напора, јуначких подвига и неизмерних светлих жртава која падоше за славу и величину Отаџбине и остварење велике југословенске идеје.

Напослетку, потребно је да овде констатујемо једну околност, која донекле иде у прилог непријатељима мале Србије. Зна се да је непријатељ при повлачењу из Србије разрушио један већи део пруга српских железница, да је тако исто однео много железничког материја, па ипак, посигурно гоњен српском војском, он је било из обазривости или немајући времена да и то поруши, оставио у наслеђе извесне пруге и објекте које овде следују:

1, Триангл и узани колосек од 0,76 м. до рудника у Боровини; 2. Ђенерал Ханрис Радуша ширине 0.60 м. за везу и експлоатацију Хромних рудника;

3. Дубравица —Кленовник— Костолац ширине 0.60 м. за везу са угљеним рудницима: =

4. Градско— Битољ ширине 0.60 м. чисто стратегијска пруга доцније поправљена за јаван саобраћај;