Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

17

Од 1814 у листу има извесних рефорама : политички чланци, превођени из немачких листова, анегдоте и краће причице; од 1815 лист се почиње бавити и привредним питањима. Од краја 1815, када се ратна врева стала стишавати, и када је имало места да се пише и о другим стварима, Новине Сербске почињу обраћати знатну пажњу на књижевне појаве српске, и постају главни форум ондашње српске књижевности. 1818, Давидовић је широм отворио врата свога листа српским књижевницима: „сваки који што у пољу књижевном радио буде, и који то исто не може или неће на свет да изда, наћи ће у новинама нашим најпречи пута Роду јавити, Роду открити, и тако се најкраћим, и тако рећи народообшчним путем с њиме упознати. И у овоме је у њима сваком Србину пут отворен да мисли своје и мњенија о свему саобштити може, што српско име носи. До год пространијег средства имали не будемо, којим би ми Србљи у веће познанство и у већи састанак један с другим доћи могли, дотле треба новине наше состаниште да нам буду“. Вук Караџић постаје један од главних сарадника, и прве полемике између њега и противника његових реформаторских идеја у питањима језика и правописа водиле су се у овом листу. Одговарајући 1821 зашто толико даје места полемикама о језику и око правописа, Давидовић је овако изнео своје схватање уређивања једнога листа: „Ја сам као уредник новина између списатеља србски" оно, што је протоколиста какав у служби којој чиновничкој: дужност је његова да запише у протокол све штогод му откуд дође, или било добро или рђаво написано, или против најмањег или највећег човека, да и оно што је против самог себе написано“. Последњих година Новине Сербске имале су књижеван додатак, у којем су изишли многи и важни радови српске књижевности онога времена.

У историји српског духовног живота Новине Сербске су још од особитог значаја што је то први српски орган који је почео систематски обраћати пажњу на остало Словенство, и што су се у њему у клици јавиле

а