Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

18

оне идеје које ће у српском народу пред 1848 годину завладати под именом панславизма. Давидовић и Фрушић имали су односа са „патријархом славистике“ Јосифом Добровским, и Јернејом Копитарем, који је тада био цензор словенских књига у Бечу. Ова два словенска научника онако су у то доба, око 1815, утицали на Србе као што је око 1825 утицао Павле Шафарик, као што су око 1840 и пред 1848 утицали Јан Колар и Људевит Штур. Под утицајем Добровског и Копитара, Новине Сербске почеле су готово систематски говорити о осталим словенским народима, о њиховој прошлости и књижевности, посредно истичући идеју словенске солидарности, прештампавајући често важне чланке из Слованкће Добровског. 1815 уредништво је величало „зближност Славјана“, који су „толико простора у Европи засад заузели, колико ниједан други народ у њој заузео није“, и чији ће језик „инојазичници најволети, и као у моду увести, и њим говорити“.

Успех листа у једно време био је релативно добар. И ако је био прилично скуп, скупљи но немачки листови, на крају 1813 имао је 350 претплатника, а у половини 1814 дотерао је до 450. Уредници тиме још нису били задовољни, и 1814 писали су: „Ми би, Роде, онда само крај с крајем састављали, кад би 800 пренумераната имали, то јест пристојно би награђење за труд наш получивали. Ми би, на 3 милиона Србаља у државама аустријским гледајући, преко 1000 прекупитеља новина имати могли“. У Аустрији има преко 1000 општина српских, а када би само половина од њих вршила своју националну дужност, Повинама Сербским опстанак би био обезбеђен. У место тога, у Срему има свега 5—6 српских општина које примају једини српски лист, у Банату 3—4, а ништа боље не стоји ни у Бачкој. Српска публика, жалили су се уредници, још не осећа потребу и важност једнога листа. Свештеници и учитељи требали би да читају народу новине и да тумаче њихов значај: „сваки би вкус већи к науци добио, свако би дете своје радије на науку давао, сваки би науке пот-