Iz nove srpske istorije

80 · МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

Г. Новаковића послужила нам је само као доказ за ваше мишљење да би заиста било смело предузеће покушати, са тако мало познатих дипломатских докумената, излагати историска факта наше најновије историје. Тај се недостатак никако не да попунити бледим и нетачним успоменама. Баталаке, Проте Матије ли приповедача Вукових и др,а још мање Милутиновићевом Србијанком, која тако видно место заузима у цитатима Г. Новаковића, Како је студија Г. Новаковића о Ичковом Миру изашла сад на јавност, чини нам се да је у интересу наших читалаца, да и ми изнесемо, наравно што краће можемс, резултате нашег истраживања по'истом предмету. С тога ћемо у овом чланку изнети дипломатску акцију на Порти за решење српскога питања у периоду од погибије Хафис-пашине па до Ичковога Мира. Тај ћемо преглед завршити садржином услова донесених Ичком из Цариграда. Унапред морамо напомевути да је велика разлика између нашег излагања и излагања г. Новаковића. Разлика је у главноме отуда што се тврђења Г. Новаковића оснивају на непотпуним, нетачним и растегљивим изворима и неоправданим комбинацијама, док се наша тврђења базирају само на документима од несумњиве вредности.

Ж ЕЗ ~

У самоме почетку устанка, српске поглавице биле су обузете идејом потпуног ослобођења од Турака; хтеле су да се ослободе не само дахија, одметника султанових, већ и да добију поуздано јемство за своју безбедност у будућности, Услед тога њихова политика ишла је у два правца. С једне стране, устаници су уверавали Порту да остају увек лојални поданици султанови, да би на тај начин добили времена и организовали отпор; с друге стране, нак, гледали су да нађу ослонца ипомоћи на страни тражећи и од Аустрије и од Русије да их примг у своју заштиту,

Енергија којом су устаници започели борбу и