Iz nove srpske istorije

106 миХ. ГАВРИЛОВИЋ

Порте повластице за Србију, не позивајући се ипак зато на Букурешки Уговор. Позивање на тај уговор он је оставио Русији. Та је ствар премашала његову снагу, али он се користио дипломатском и војном борбом између Русије и Порте да ослободи народну управу од власти београдскога паше, и да прикаже себе народу, Порти и Русији као јединога могућег владаоца за нову државу која се стварала. На томе двојако амбициозном задатку он је радио с успехом и без скрупула. Поткупљивањем он је задобио разне паше који су се један за другим ређалиу Београду —- у толико лакше, што су они имали упутства из Цариграда да избегавају стварање незадовољства међу Србима, како се не би изазивала Русијајги у међувремену он се убиством ослободио својих најопаснијих супарника и наметнуо се народу за господара. Око 1830, тај вођ српскога устанка од 815 постао је Че Тасјо поглавар и неограничени господар Србије. Само му је још требала правна потврда. 1830, све српске повластице које је Русија ујемчила Акерманском Коввенцијом, биле су претресане у појединостима између руског амбасадора и Порте, и резултат тога претресања био је утврђен у једном „хатишерифу“ или повељи, која је Србији као полу-независној држави поставила основу. За време тих преговора, Милош је, нешто поткупљивањем а нешто убеђивањем, успео да добије од Султана наследност кнежевскога достојанства у својој породици. Према прописима Акерманске Конвенције, Србија није имала права на наследно кнежевско достојанство, пошто је начело изборности било усвојено, Русија је пустила Порту да ради како нађе за најбоље, и Султан је најзад даровао Милошу и нарочитим „бератом“ или дипломом достојанство наследнога кнеза. У децембру 1830, хатишериф и берат били су обнародовани са великом свечаношћу у Београду. Када је дошло до примењивања првога од ова два акта, Србији су закинути многи добици који су јој били обећани. Порта је једнако затезала с уступањем