Iz nove srpske istorije

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СРБИЈА 107

шест нахија, докле 1832/3 Милош, користећи се пометњом и забуном коју су у Цариграду изазвали успеси мисирског паше Мехмед Алије, није најпре изазвао нереде у тим покрајинама на које је био бацио око, па онда их и заузео под изговором повраћања реда. Порта је онда признала свршени чин. (О праву Србије на те крајеве није могло бити сумње; у осталоме, Русија је била у то време свемоћна у Цариграду. Ипак зато, истовремено, Србија је била устукнута у једноме другом питању од највеће важности. Хатишериф од 1830 рекао је да ће само оним Турцима који припадају гарнизонима тврђава бити допуштено становање у Србији. Другим речима, Турци који су живели у предграђу тврБава имали су или да оставе земљу, или да се повуку у тврђаве и уђу у састав гарнизона, Узпркос протестовању Милоша и руског амбасадора, Порта је одлагала исељавање предграђа до 1833, када је Русија. по Уговору Унћарскелеском, постала више заштитник него савезник турски, Када је пристала на српско заузеће шест нахија, Порта је захтевала од Русије ла јој зато да накнаду у питању исељевања Турака из предграђа тврђава. Благодарећи консервативној политици рускога двора у погледу Турске, која је била заснивана Унћарскелеским Уговором, цар Никола попустио је на велико наваљивање Султаново, допустио Турцима да остану у вароши Београду, и дао Порти рок од пет година за исељавање других места. На основу тога, Султан је издао 1833 један акт који је у српској историји познат као „додатак хатишерифу, “ Е

Тако су границе Србије биле дефенитивно обележене. Данак је био утврђен на 2,300.000 турских гроша, у коју су суму била урачуната сва плаћања која је Србија дуговала Порти по коме било основу. Од ове суме, један милион гроша био је накнада за приход од војних феуда (тимари и зиамети) и за приход од султанових спахилука (мукаде), а из те суме Порта је имала да плаћа накнаду и за приватне спахилуке, чији су сопственици морали изићи