Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ЈХ

код утисака што их споља примају. Они, у већини случајева, не полазе ни са какве идеје, него узму за полазну тачку известан факат. Њима импулс за „стварање долази увек споља. Но, то им опет не смета, разуме се, да своје уметничке и посматралачке особине развију кадшто и до највеће мере; али тек, у књижевној јерархији, они не могу да стоје. на једном нивоу са онима другима. У првој категорији писаца нашли би своје природно место један Ибзен, један Достојевски или један Анатол Франс; у другој би могли да се врстају један Зола, један Мопасан или један Чехов.

По моме нахођењу, у ову потоњу класу писаца могао би се уврстити и Симо Матавуљ.

Ш

Овај мој стари поглед о етичкој вредности Матавуљева литерарног дела, или, другим речима, о његовим филозофским схватањима живота пи уметности, довео ме, пре неколико година, у сукоб са, једном групом пишчевих штовалаца, који у мојим речима назреше као неко потцењивање омиљеног приповедача; као књижевника. 0 каквом потцењивању ту, међутим, не може бити говора. Ради се, напросто, 0 једној темпераментској равлици између две врсте писаца, који понекад могу, што се талента, тиче, да су и једног калибра, но који се опет издвајају по својој моралној структури. Код Матавуља ћемо, у еминентној мери, наћи две главне особине: живо осећање спољашње, тако рећи уочљиве природе, и способност да ту природу сазда по ономе што је у њој најкарактеристичније. Али та прирођена и, у суштини, уметничка моћ, није, у његовим рукама, онај силни алат којим се служе писци са психолошком основом, да би дубље проникли у суштину ствари, које нам пред очи износе. Пошто га у раду не води никаква апстрактна, било морална или "социјална мисао, него једино импулс који му долаЗи споља, он се, сасвим природно и сасвим логично, лридржава непосредног утиска, односно подстипаја из живота. Његови радови, према, томе, имају