Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja
ПОВАРЕТА. ЕУ 183:
тако. Она наложи ватру пи скува каву, па је стави тред њега и гурну га. Младић се исправи и загледа се у матер сањиво, бесвјесно. Најпослије извади своју нову, металну дувањару, сави мало дувана, у · хартијицу и поче сркутати и пушити.
Мати сјеђаше према њему оборених очију.
Он први проговори:
— Ма, ја данас нећу излазити!
= Ни у прквуг Знаш ли да је данас недиљаг
— Никуд! Ја, ћу лећи у камарицу, а ти ћеш рећи да сам болестан!
— Тооје грих!.. Ја сам ништо сањала, мало приј него што сам устала, у зору, кад је сан од Бога!
Доиста је Луца чекала да је син запита, шта, јој се то наговијестило, па кад не чу његова, гласа, она настави:
— Сањала, сам њу — поварету! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на фоњистру (провор) и здравом руком показала ми море и на њему велики брод п на броду бија си само ти! И она, поварета, плачући рече: „Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину! А Јурета нека вазме Паву!...“
Луца обриса очи рукавом.
За дуго су ћутали, па мати подиже очи и устави их на синовљем лицу, на коме се поступно враћала радост живовања.
Најзад он запита скрушено; :
= Је то истина, маг
— Је, синко, нека, је свидок блажена. Госпа од Анђела!
— Хе, па нека буде воља божјал... Поварета!