Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja, page 206

ОШКОПАЦ И БИЛА. Е 201

то се: вријеме грде и препиру. Ручају ћутке, обично на клупици пред кућом. Капитан их гледа и даје знаке нестрпљења. Пошто и љега нахране; почну пити и истом се онда разграна разговор, — почну спомињати старе догађаје и заједничке доживљаје, а поњекад доноси Пуздрак и новости из града и из околине. Од њега првог Ошкоп дознаде за вјеридбу Мија Лопушине. Пуздрак започе: |

— Чуо си, да Лопушина жени оног звог најстаријег магарца г 1

— Одакле га жениг пита сухо' Ошкоп.

— Од твојих добрих пријатеља: Биковића из Билица!

= Од кога Биковића 2

— Јаковине, који те добро памти! Чудим се, вјере ми, што те не повваше у сватове!

На то обојица ударе у смијех, јер је једном

Ошкопац испребијао тога Јаковину Биковића. Пуздрак наставља: Дјевојка је црна као ђаво, и зато је зову, из спрдње, Била! Не би је доиста нико узео ни у Билицама, ни овамо у Затрнцима, осим магарчине Мије! Хајде, најпослије, нека им прољешпа сој! Било је и досада свакојаких Лопушина, па нека их буде отсада и црних и пиргастих...

Једном, побратими поведоше говор о болести Ошткопчевој. Он започе:

— Ма, што ме ђаво наче с ногу

Пувдраку се ражали, те га поправи:

— Немој тако, Јурага, брате, све је од Бога!

— Ма није све! Поди јелили су власт он и ђаво! Сад, најзад, свеједно, зашто с ногуз

— Ма зар би ти милије било, да ударише с главе!2 По души, онда не би било запајирије, јер би било све свршено! Или жалиш што ти пе открљише мозак! Е, онда би био 'лијел! Што би радио без разговора са мном

— Ево шта, прихвати Ошкоп, бекељећи се!. Блејао би као ован!.. Да-ну, чуј! Ти дођеш. а ја блејим: „.бе-е, бе-е-е!“ Одзови се!