Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ДОКТОР ИВАНОВИЋ. о 221

по оваквом красном времену, па онда, уживаћемо у својим старинским божићним загорским обичајима! Полагаћемо бадњак, уранићемо на полуноћну службу и пјеваћемо заједно са нашим добрим пуком: '

„У се вријеме годишта,

Мир се свијету нав јешта...“

— Затијем, сутрадан, љубићемо се са лијепим дјевојкама и невјестама, јер обичај то допушта тога дана! ЛП онда, братиковићу си га мој, најешћемо се печенице са ражња, погаче испод цпрепуље, напојићемо се домаћег вина, нагријаћемо се ватре на огњишту, и тако даље, и тако даље! Кажите право: дар вас све то не привлачи г

— Још како! рекох искрено.

— Е, па онда ствар је свршепа! Поћићемо прекосутра, на Бадњи Дан, око осам часова изјутра. Кола ће нас чекати пред градским старим вратима. Узећу онога млађега кочијаша, Јусуфа, — сигурнији је. Остаћемо горе први дан Божића, а другог дана имам посла у граду. Дакле, двије ноћи и један дан! |

На Бадњи Дан устдох раније. Небо је било мутно и духао је студен вјетар. Иако сам био увјерен да се Ивановић предомислио, ипак се упутим ка старим градским вратима, пред којима нађох спремна, кола и кочијаша Јусуфа.

У оно вријеме била су у Ребенику свега двоја јавна и то отворена кола, и два кочијаша, један стар, други млад. Стари се звао Ђерек, а млађи Јусуф. Немојте помислити да је први био Мађар, а други Турчин. Боже сачувај! Обојица су били наши људи, из горњих крајева, а ко би га знао зашто им баш таки надимци прионуше! Јусуф бјеше прави колос, млад, плав, добродушан, недотупаван, ужасна ивјелица, али нити је пио, ни пушио, — права бијела врана међу својим друговима по занату. Мрзио је женске и попове. Љутило га је кад би му се рекло да се њека у њега „загледа„ла , или кад би му њека слушкиња из шале те-