Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

226 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

лико од студени, толико, очевидно, и од задовољвтва. Вели:

— Паметна, је ствар што се ту отворила кртма, јер је Коњевица средокраћа између Приморја и Босне! Дакле, ту ћемо се поткријепити, па ћемо даље весело. | ;

— А колико је далеко од Коњевице до Малога Голупца 2

= Највише час и по, а узбрдице су благе. Моје је село трећа долина од града, — љелика и подна долина. Имамо и лијепих љубрава и живе воде у изобиљу. ЈБети би се могло лијепо живјети у Голупцу! Саградити вилу, па..

Не доврши што је хтио рећи, а ја допутих у себи овако: „Па са својом лијелом, младом, племићком љетовати тамо.“ Јер, счевидно, то му ј било у памети!

Усред мећаве и кевидјелице, кола стадоше. Јусуф викну: „Ево нас пред крчмом! Силазите, ако хоћете“. Ја. назријех њешто велико, четвртасто, црно, бливу цесте. С муком сиђосмо и упутисмо се ка црнилу. Оно што ми се видје четвртасто, бјеху мрачна врата од крчме. Примакав се, видјех над вратима два прозора, а уз ту зграду прибила се друга, нижа, из које куљаше дим. Доипста нас нико не чу изнутра, али ми зачусмо смијех звонка скенскога гласа.

Викнух испред врата;

— Помов' Бог вама, унутра!

СОмијех престаде, а замијени га страховита псовка, и настаде њеко комешање. Како бјех крочио унутра, устукнух и спремих се на одбрану,“ јер у тињи часак заоштри ми се вид и видјех ово: У полутами, за тезгом, назријех њеку стаситу, младу жену, која проблиједи као смрт! О десне стране, гдје бијаху велик сто и клупа, њеки омален човјек, с ножем у руци, хоће да се отме другом, који га је ухватио састраг, за хаљине. Његове закрвављене очи бјеху обраћене на нас. На први мах помислих,

у да кидише на Јусуфа, али овај утрча вичући :