Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

36 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

здепану трупу, труп на кратким ногама, а све одјевено у тежачкој приморској ношњи. На први гослед могло се познати да је тај чово господеко старогонче, од онијех што су више сматрани као укућани него као слуге, што говоре: „ми , „наша кућа“, „наше имање“, што смију обрецнути се на господара, а, борме, његову дједу могу поњекад и 0шинути. Тај шиштко, пошто би се провјетрио, савио би душек, на коме је преноћио и изнио га кроза врата. Сад се са улице, једнијем погледом, могла прегледати прилично пространа соба. На стијени. према проворима, чкиљаше пламичак у сребрном кандиоцу, пред распетијем Исусом. СО десне стране Господа нашега осмјејкиваше се добродушни лик Пија ГХоога, а с лијеве ћесара Франа Јосипа. Под њима старински диван; пред њим велик писаћи сто, покривен зеленом свитом, поштрцаном пјегама од црнила; наоколо, дрвене клупе, а над њима високе полице, пуне снопова артије; у једноме углу гвозден ковчег са три катанца, а врху њега неколико комада старинскога оружја: џевердар, два мача, чит малијех пушака са великим позлаћеним јабукама, по једна света прилика на платну, свети Фране и ДоМИНИК. Р

Након четврт часа, од прилике, слуга би опет затворио прозоре, пак, отворивши тешка оборска врата, изашао на улицу, држећи вашаљен фењер. Нека је на пољу са свијем видно, рецимо љетњега, дана, пред сунчани огранак, слуга ипак излази са запаљеним фењером, кашшље, зијеха, протеже се, тјера псе и мачке, што забасају том тијесном улицом, разговара се се „факинима“, што туда наиђу.

То трајаше некад дуже, некад краће, али свакако докле се не отвори прозор на првоме поду двора и не промоли једна глава, завијена, бијелом крпом.

— И-хан! — викне глава, изговарајући ту ријеч, ето тако, у два слога.

— Готово, шјор! — одазва се слуга, скинувши капу.