Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ЈУ

спреми за калуђерски чин, али мјесто да и он, као његов Бакоња, обогати новим изданком „свету лову Матавуља, наш Симо оде у приповедаче, а познавање манастирског и уошште сељачког живота, лепо - му је у доцнијем раду послужило, као што сведоче многе приповетке и његов прослављени роман, најбоље дело свога рода у српској књижевности.

Не осећајући дакле позива да буде калуђер, Матавуљ изучи у Задру учитељску школу (1871), па је неко време учитељевао по селима северне Далмације, док не доби место учитеља, италијанског језика на поморској школи у Херцег-Новоме, у Боки Которској. Ту, у том дивном крају нашег народа, па ју“ жној тромеђи, остао је седам година, и за то време узео више или мање активног удела у два народна устанка, у херцеговачком 1875 и у бокељском 1551. Склонивши се 1881 год. у Црну Гору. ступи у службу црногорске владе, најпре као гимназијски наставНик, а потом као надзорник основних школа. ТГодипе 1983 провео је неколико месеца у Италији ну Паризу. Не могавши, као већина „извањава“, да се снађе у црногорским приликама, Матавуљ је крајем 1889 год. коначно напустио Црну Гору и прешао у Србију, где је све до своје смрти — неких драдесет година — радио као јавни наставник, чиновник штампарског оделења у министарству спољних послова, а у последње време као приватан човек, кад се искључиво посветио књижевности. Умро је напречац 20 фебруара. 1908 год. живо ожаљен у целом нашем народу.

Симо Матавуљ, као год и вршњак му 41. К. Лазаревић, јавио се на књижевном пољу у почетку осамдесетих година прошлог века, као већ зрео, сређен и стишан човек од тридесет година. Од тада,

па до смрти своје, није испуштао пера из руку. Ра-

дио је у многим српским и хрватским листовима, а нарочито у Гласу Црногорца, Летопису Матице Сртске, Српском Књижевном Гласнику, Делу, Стражилову, Бранкову Колу, Вијенцу и Савременик. Своје приповетке прикупљао је у засебним збиркама. Ње-