Iz tamnog vilajeta

95

злим оком испод поњаве мотри га. Он опази хуља, па на шалу окреће: »Бабо, да спремиш старе зубе за част: бело се јагње нашло у црне овце!« Она тобож не разуме, али за сваки случај посади ми се више главе и очаја ту.

Тај три дана узастопце украде бело јагње, мени запонац пружи, и мени само до у ситницу казује како му заврну врат, и превуче, и нож ми покаже.

тКена му је увијуша и црвеним цветом вити се. На вашару откуд идемо, преузе је за коња чилаша и три дуката злата, Видев је уздрхтим као коме горчину пруже да испије. клоним се; али где макнем, скотура ми се, змија, на путу. Очи су јој бадемасте и косо усађене. Поглед као стрела муњевито прободе. Који ли отров у прострељеном остане» Крута јој коса и сјаји као метал да се растопљен с темена слива. Месечна ноћ да зачедити може, овака кћер би јој била. С почетка, обична, (то док се не увуче) мало по мало обелодани се, и треће вече поуздано знам, ради мене се појави: јер безазленим лагодна је (купе се око ње), само ја у нелагодној дрхтавици горчим и црним изнутра. Ту ноћ крај ватре играла је и метеж Цитана чуо се отуд. Ако усхићени, што им усклици језиво разлежуг Или то само ја, чујем: До на ивицу обале сатеран: оздо ме бије вода, влагом; озго месец зраком ледено; језа отуда. Шта сад, жалосни Качог Нигде до у себе завући се, душа у искру да се стани. Зар је овако мени писаног

У мраку што ми се стеном чињаше, баба, Икона је притајена. Гле, пружа ми ћемане! Гле узимам! Онда ми блиско шапатом, или је однекуд глас, или то самог себе чујем: »Благо и тешко теби, Качо, ради тебе из таме пратише њу, тамом да замами коме је светло писано! Не дај се, Качој« И гле, те речи буду ми топли