Iz tamnog vilajeta

101

увајдити!«“ Што је у шипражју шушнуло, срдитим репом ошину куса. »Преководче, брат си ми одселе! де, поцелујмо се за помирењеј« Место целова с оно задње снаге шкргутне зубима, тетурајући оде.

Опучило се, сад хтео не хтео морам. Онда докле им долина захвата, опвичим собом. Удахпув осете, празнично разбуђени ките се за саборење. Иде од уста до уста реч: »да бербу свану! Што је младежи да се орно сакупи. Смерној даће се за ким у потаји гињаше. Срчаноме, која му се ускрати. Благодетному одабранај« У неверици опрезни, радошћу зарудели купе се. Златом их посипа јесен. За ово подарење, Боже, да ли дорастох; Као небо у предвечерје ведри су румено старци. А најведрији светлуцаво смеши се кнез. Какав се то видим њима, кад као пред службу и благопојање шапат је пут мене; А ја с путање којом ће неизвођену довести, очију не скидам: по дошлој да знаднем. Туда бубицу на врху травке, како је прегиба, видим; и зрно из класа кад опадне зрело; и под навалом сока да се њиха грозд. И будем непомичан осим ове мисли: Такоим камен годинама чекајући можда, обамро је; што је у њему кристал, то чежња, следила се. Ко љуби, није ли му то најпожељнији крај; И чујем: тренуци као капи воде откидају се у бездан.

За. скут ме неко повуче: Баба Икона! Шта ће она овде! Као погашено углевље очи су јој, горко и црно ми буде. И тим већа језа што не опажају њу дошлу, а мени прпметна је као однекуд пала сен. »Злослута, није ти место овде, одлазиј« Она се одшуња.

Ко несањаном врху предосети да се ближи, као у смрт колебљив му је корак; што замамнији цветови никну тим видније из њих вири слутња. Неће ми доћи. На очиглед свима, макар пе издржали, морам призвати љубљену. И превучем жарко: