Iz tamnog vilajeta

14 а

—

падне. Лак је животом па нечујно буде. Као.

перце спусти се Жгоља на земљу.

»Да не оставимо, Поднаредниче, Жгољу, он жалостиво гледа! То не може да он сам овде, сам самцит! Ето и мени мило је овде на земљи с њим заједно, ја и Жгоља. Волијем то, јер до века. плач ће ми у срцу остати. Де, Поднаредниче, Мецо, помозите, лак је Жгоља, Жгољица !« -

»Имам конзерву (одвоји се гласић од ЖКгоље), пола мени, пола теби.«

»Добро, де, шта ми ту трабуњаш, деде, Попе |«

Више га вуку но воде. Ипак се пресели конзерва Поднареднику у торбу. Али као пуна олова притискује. Теже му вући њу но Жгољу. Неком се правда: »Ништа то није, поделићемо је, брате, на конаку поштено к'о људи.

Али на конаку не сачекав свој део, умре Жгоља. Неосетно. Нека га, добро је њему кад се не миче. Но Поп, као да га везало за непомичног остане му више главе укипљен: Влажне очи упире у носић разрогачено. То што модар вири испод ћебета, сву страхоту значи. Пао је поглед продирно, до свиснућа остаје му се: сад ил' никад да се дозна тајна.

»Попе, 'ајде, будало!«

Вуку се дном клисуре и ћуте. Горостасно би нарасла реч међу брдинама у тај час.

Мечка се сетио сланине: кришом отвара шаку, па не верујући очима пипа по празном длану; и недра претреса, па торбу, па капу наопако изврће. Нема сланине, истопила се у Поднаредникову стомаку. Па зацвили Мечка.

Пожуре, јер онамо испречила се стена, и као стићи ту пресудно је. Збиља у пукотини страхобно сличан Мечки мирује човек. Наватало се по њему иње, на десет корачаји рекао би камен.

Али још миче- очима у неки поздрав или