Iz tamnog vilajeta

190.

с тобом, чича, помери се, веле, каквот чањеја — Ако, ако, велим, не мари, сам ћу ја: и упутим се.

Онамо глухота, да, што кажу, чујеш ђавољу копиту. Као но о кладе кад их у гори посеку или у ливади откосе, спотичем се о њих Да су кладе, за корист би их срезали; да су трава у пласт би их зденули! Еј, Боже ли Боже, шта се ово почини! Сам ја онде стојећи на, јадовном гувну стожер.

Наћи ће тебе чика! Да си им онамо у канџама, бре, гребао би се, свеједно ма и за тебе мртва, нек се зна да имаш кога! Па све од трупа до трупа, као но змија, запузи, пипајући гледам је ли он. Бунило ме неко и мука“ просто лапе из крви душе, на чемер горчи, не беху за умирање. А кога у животу напипам, еј, мој братко! за утеху дошанем сиротану. И Бог зна који пут можда све на исте навраћајући, да одонуд већ по дну забели небо. Још боље, велим, лакше ђу га наћи. И збиља при зори, као на сан да се не пробуди, склупчано моје нађем. Не да тебе чика!

Па као но лопов с врећом, све испотија, бежи. Али на ђавола осети ме одонул, и закевће, и зазуји. — Боже лепо ли зујите, ко вас не зна! И не дорекох, кад оно, рекао бих посред памети тресне ме, и нестанем, и ништа,

Лепо је то, браћо, чистота и белота, и што ви ту око мене на прстима, него где ми је синовац Милоје питам ја њих. — Море, лако је, веле, за Милоја, него је мука за тебе! — Мука не мука, то ваша брига није! Него, ако ћете љуцки, дајте ви мени моје! Они немадну куд, пл доведу га, двојица међусопке: Еј, жалости, вар на то живота спаде! Душа му, што кажу, лапи на очи; нити сам пристао припитати га, помислиш као пламичак одуваће га реч. Кад ли оно само, сирото, неким чамовим гласом: — »Не брини, вели, за мене, чико, мени је за-