Iz tamnog vilajeta

; али је с тобом мука, ногу су ти осеклиј« Е, ногу, је л' ногу велиш! Гле збиља нема је! о су, шта ме брига, вучина сам ја матора! да шта мислиш, нема ништа забадава, то се | синовче! Што скупље то боље, то сигурније! Је лда, браћо, не вреди забадава, ни за __ благо, ни образ; Него комадом себе да платим; своју кост и крв за њега, да ми се не одужи! То је оно, браћо! 'Одите, 'одите сви да вас из· љубим! Шта сте се ту смрзли, кад је мени топло и претопло на души! Ја сам као коме је двадесета, ситно бих заиграо. Ја могу, браћо, чекните само! Гле, хитро силазим, као 'но за девојкама некад, све гиба ли гиба. Браћо, браћо слатка, чујте, ја имам обе ноге! Ево на, гледајте, трупа труп, трупа труп! Није истина, _ што вам казах, бришите све, ништа није било! · Ја сам к'о и ви, човек на две ноге, посленик! Идите кући, не треба ни рухо ни празник, немате коме празновати! Али најпре, за моју вољу да поиграмо, жеља ме, одавно нисам ситно каравлашки: хопа цуп, хопа цуп! Тако сам снио, па велим, ако, и то му дође као неки провод. А дрвена нога, моја помољница, служи ме не може боље бити.