Iz tamnog vilajeta

– аса

казиватиј« и намигне тај. — Избаците рђу напоље! Они учине, а Кача настави:)

Кад ништа. Базам ја тако по изобиљу, оно промичу године, и овамо онамо стигнем на. снагу, али да видите какав, браћо: Убајати се у мени очевина и само тупи бол остане на пупку. Али као зато, као из тога буџака у мени, тугаљиво ми буде песму чути, а камо ли сам гласно или сећањем запевати. За подавање омекшао бих, и као дигнути брану, и збогом ја. Као сунђер бих да је упијем, али, пусто, језа, ме, шта ли ће дозвати, које ли замукле у мени гласе. И допре ли однекуд, све док не ишчили, пола ме нема, браћо. Да ли појмитег Јер која вајда капију забравити, кад издаја вреба изнутраг Њу заварати главно је. Јест, али тиме ја нисам цео ја, у себи гроб носим, тешко је приклопљена плоча од повампирења. Одмах иза брежуљка има црква, где поје добри. Не одлазим, а ни до места одакле се види. Кад на, службу има да звони, зарана склоним се где удар о бронзу неће се наслутити не ухом већ ни душом. Признати не смем, тад и погледу небо и молитвена реч, било бп покорење. У који ли ово ћорсокак западе, жалосни Качог

Хоћу за памћење да вам кажем: Зло је с човеком, јер нагнати се може да буде што није. Онда, што би да избије и грана се из њега, сузбијено непријатељски се врати, од хране отров буде, и крв тог укуса, и зној, и гледање разбијено и накриво смех, и живот извитоперен, и будеш црн, а мислиш бео си.

Док једно вече: »Боже, Качо, зазор ме упитати, а за живу главу не бих да није парохијом чудо, што, благо мени, што ми се Бога туђишг Јер ево благоумна и кротка знам те, и на јеванђељу јемац бих ти био да ниси од наопаког, па што, Качо, што, благо мениг

Доброга реч растресе ме, браћо, као оно ветар дрво, кад ни листић у миру не остане.

84