Iz tamnog vilajeta

кољу гуске Стојанине, и петла кривошију, и патке трапаве, да слано заудара на крв у очи свадбе. А она, затворила сеу собу и плаче, бајаги због гусака. оређане по дасци, висе им преклани вратови. А жене зајапурене од, черупања тек звирну кроз прозор. Ако, ако, ваља се, жално јој за девовање!« А чоха, мени скројена, чека, и срмајли вез, и астраган шубара, и венчанаца. за њу танкоткана.

Од помисли само, унапред опијају се, и масне речи шапуће друга друзи. Грозничаве су јенђе и беде, пуцају им усне од потајне ватре. Оне су да девојачко до краја бране песмом жалопојном, а саме би радо се отиснути. Неће се незлобивим рукама ставити венац невести на главу.

А мени хладно. Боже, зашто је мени хладно С благословом је, нити трунка за сметњу да се испречи ; вола за пециво оборише, и девет јагањаца врте над жеравицом, голему весељу да је храна голема. Златали косе су невести, млечно се слива врат, и тело; и свиснуо бих да ми се не дадне удесом. Па опет хладно ми: усред подне као да је пала сен из незнани. Или то тама из кута неког извире у мени Ту је, одбране ми нема.

Пристаје добри за мном, нити се одваја. Бунован је радошћу, и речи неразговетне су му и смагле. Међу вучијама смо, и не треба, свећа, јер заугљавиле му очи, а из мојих ваљда, зелено сипа као стравична месечина кад влада. »Де, жениче, де песму њој, да ромиња као оно тоња, и прљи где кане, па риђо и русо буде као њене косе! Де испотија... русе косе кажу!« Ја узмакнем клецаво, и сув да се ни капи из мене исцедило не би. Њему то смешно буде и грохотом суне: »Де неће, де не бој се! Сађе ти душа у пете, па на обојке испада, срамото моја ли срамотој« Напуни подрум и кроз прозорчиће у авлију прелива, да као пацовске 38-