Iz tamnog vilajeta

да не застрепе! Кљукају грожђе! Луде карабљице да удесимо за ову ноћ

Кад полудим крвљу за љубав за игру, то има негде вашар. Бејах ћемане у рукама Циганина или ми се отац коњокрадицом роди. Да он то за добит упражњаваше, лопужа више и ко те пита. Али драги ми родитељ (на гроб ли

му случајно напђем, знајте, пољубићу земљу).

душу би дао да се мајсторија како ваља изведе, макар он први кривих леђа изашао. Таквог сам семена плод. |

А на вашару што се купи и прода, бајаги је: него пусто накупила се лудиња па голица; и намиришу ли само, као реке и речице потеку где је ђаво дунуо у рог. Дакле главно је да

женско боком очеше. Хеј, што замиришу ја--

ранице и снаше упаљене, да од вина јаче удари у главу на лудовање! Ту и говеда рика и звон и шарени колачи све златна прашина буде да, позлати љубав. Ту и мој лудоглави отац, у Е курузишту, спари се с пијаном Циганком. 10. ја, кроз крв им кричући, саставих вреле да овакав настанем.

А кад се смири, згаришта и разбијени лонци останув, дигну Цигани чергу. Као рибе из пресахлог да крену где осетише воду. Смркне им. О срчаници бакраче само чангрња даља, обећања. Ноћ је и кад сунце залива поља: затамни куда прођу.

Баба Икона тада осети навалу, зле погледе и речи зле некоме око себе баца. Јер кад из утробе главом се помаљах, рођеним очима виде погану накот где матери ми из прсију чупа живот. И куне се баба: »Очи да ми испадну, видела сам погане руке однеле ми чедо, тиче моје румено!« Зато на опрези је и буде зла осети ли у близини њих. А мени, да сам у бољем заклону, о врат урочак обесила, над јелом баје ми да не поједем, самог ме нигде не остави. Али авај, у место да је волим гроза ме од ње: