Izgnanici : albanska odiseja

=> ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Свуда пуно војника и избеглица, ври као у кошници, нарочито у почетку. Нови путници стално пристижу, Једни тек наилазе, мало се задржавају, па продужују пут; други остају дуже пред ханом, решавајући се да ли ту да преноће или да наставе пут. А сваки се овде устави, да одахне и да се припреми за пењање уз брдо. Често се сретају и виде давно невиђени знанци и пријатељи, који се болно изненаде где се и како се налазе,

Две три групе војника и избеглица застале су да се дуже одморе, разговарају међу собом и радознало слушају друге. (Око хана, на неколико пањева и на једном целом осеченом стаблу, положеном на земљу, поседао је или се наслонио уморени свет; неко је сасвим малаксао, а неко је у полусну и не може даље.

Један од изузетно лепих, сунчаних децембарских дана. Цела атмосфера има нечега мртвачког и свечаног, у исти мах, а нимало бедног, крај све невоље и бриге, Као да је снег отклонио сав дах смрти и беде и збрисао све знаке и последице скотског оживота.

Е У целој сцени, у тону умора и бола, бриге и тнева, провејава вера и трпљење, озбиљност и могрална снага.