Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ

Не може ни вода свима кал да спере, На обали речној многи цвеће бере, Не купа се, ако не познаје реку. Опрезан и свестан, зна, једном у веку, Дође смрт, па зграби најбоље пливаче.

Пушник :

Право збориш,

Друг Пушник :

Као самоуко ђаче, Учим у животу, у најтежој школи, Где су књиге људске невоље и боли,

Хор Избетлих :

Не може се натраг, ни десно ни лево, Природо, лепоте негледане дево, Познасмо те на твом усамљеном трону, Служиш ли ти, овде, Богу ил демону, Кад никоме не даш заклона ни хлеба, Када гасиш осмех и зрак наде с неба 2 Ти умараш тело и убијаш душу. Изгубљеног водиш кроз мраз или сушу, Па му нудиш своје лепоте и чари,

Кад најмање за њих осећа и мари, Твоја брда, ждрела и видици сиви,

Ту су да се човек само Богу диви,

Па кад заборави бригу што га слама, Пође као да је пошао из храма,

Пушник :

Још нижемо жртве,

Друш Пушник:

То су тек почеци,

Изгнаници