Izgnanici : albanska odiseja

10

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

И од слабе деце г од грешних жена7

(О, Боже, тих црних и страшних времена ! Зато се и не дам, до последњег даха, Једино од ропства ја осећам страха.

Младић :

Да ли се, под небом, ишта црње скрива, Од овога свега што са нама бива! Остависмо земљу кб кошницу пуну, — Свој дом не бих дао за цареву круну Па се потуцамо, без хлеба и крова, И сваког нас дана чека мука нова, Падају по путу и стока и људи.

· Бог, чини ми се, неправедно суди,

Старац:

У Бога је, ипак, све наше уздање,

Сад нам не помаже ни снага, ни знање, Ја ћу, може бити, на друму да трулим, Али никад нећу Господа да хулим.

И радо ћу живот, сваког часа, дати,

А само се више нећу робом звати, Хајде, не чекајмо да се овде смрачи, Ноћу се, без пута, још теже пешачи, Месец ће, тек после поноћи, изаћи. Треба макар какво преноћиште наћи,

Младић:

Ти се више за ме, но за себе бојиш,

Сшарац:

Па кад не идемо, седи. Зашто стојиш7 Млад си ти, па ниси много ни орон',

Ал си много брижан, као да си клон. Ти си мртав гладан, Гле, још ниси сео. Реци ми када си последњи пут јео 2