Izgnanici : albanska odiseja

26

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Те иду нам, веле, у помоћ Французи. Можда су нас, тако, тешили у тузи. Ал се нико тиме утешио није,

Јер и војна лаж се врло тешко крије, Јер сваки је војник тим лажима мучен.

ПЏешак:

Госпон поручниче, ти си човек учен,

Па се обраћамо теби ка' најпречем; Можемо ли икад надати се нечем 7 Никад нисам био на наш удес љући.

Па размишљам : зашто човек кућу кући7

Да је душман пљачка, Знам, проћи Бе и то.

Ја сам доста нашу историју чито: Није 'вако било кад нам царство пало, Кад би се сигурно само једно знало: Када ћемо кући, ма не било журно 72

Резервни Официр: Верујеш ли у то, онда је сигурно.

- Други Пешак: Само једно желим, од дана кад бежим, Кад умрем, да тамо у мом селу лежим. Пешак:

А бежимо храбро. Ко се за то вајка 7 Не тугује никад бежанова мајка,

Резервни Официр:

Сваки је пошао, да се жив не преда: А наша се земља освојити не да. Тек увређен Србин биће љута гуја, А грануће сунце, чим прође олуја.

Други Пешак:

Све нека преживим, све нека ме снађе; Благо оном само ко на дому нађе