Izgnanici : albanska odiseja

908 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Разбијену душу и сломљеног гали.

Осете се људи немоћни и мали

У божјем пространству. Оживи сазнање: Да пред славом иду смрт, пустош и клање. Сећање нас води, и расте, и јача.

И изгнаник ко да кроз свој крај корача.

УМ. ПОЈАВА.

-Улаве два путника, два школска друга, уморени. Остају да се одморе. Пауза.

Друг:

Ето, сад си и ти одједном заћут о,

Друг Друг:

Ја сам ти далеко, по младости, луто,

Друг:

О чему се бриног О чему си сниво2

Друш Друг:

0 томе чиме нас наш удес дариво,

(О себи пи свима из нашега круга,

А нема нас много, два три жива друга. Па наши животи — један другом сличав.

Друг:

Причај ми о себи,

Други Друг:

Ја сам мало вичан „Да овде развијам занимљиве теме, Причаћу ти, само да нам прође бреме.