Jakov Ignjatović : književna studija

104 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

да полети на више, његова природа га је вукла доле, међу људе и ствари које је волео и који су му били блиски, и које је добро познавао.

Описујући те средине, он је имао намеру да навикне читалачку публику на природност и стварост. Он је устајао противу „сентименталне пјесме и мелодије туђих народа,“ романа „на форму Едуарда. и Кунигунде.“ „Не требају Србину, говорио је он, исплакана болесна чувства и незадовољство свјетско, но чиста природност, која и у жалости нађе мелема.“') За тај реализам и отвореност, поводом Патншце, школска и „пристојна“ критика била га је оштро напала. Нападнут, он се бранио као никада дотле: ;У делу сам цртао слике и карактере онаки какви се ти у животу показују, реалистично, како јесу, а не онако како би се хтело. Ланцетом сондирао сам отровне ране на телу друштвеном, искорењивао сам их, а то без бола не бива, болесник мора то осећати. Узалуд ће ми се ту, било од ма које стране пребацивати недостатак идеализирања у делу; где идеала у материјалнстичком свету нема, нећеш га ни наћи.“ Он се брани и вели да је то своје верно сликање живота, опорог и црног као што је сама стварност, радио за људе који изнад свега воле истину, здрава суђења и јаких живаца. „Нисам писао за нервозне, хемеријодалне и хистеричне особе, већ за оне који имају јак, здрав састав п стомак.“

1) Дјела, Т, „Србин и његова поезија,“ отр. 96.

2) Наше Доба, 1886 год. бр. 2, Отворено писмо уреднику „Нашета Доба.“