Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 103

мајсторки,“ дадиља, праља, „виртшафтерка“, кочи-, јаша, лакеја, стражмештера, рибарских п месарских калфи, свега малог, ситног човечанства. Игњатовић је волео оно што се зове нижи сталеж, прост човек, више но ону апатичну, мртву вишу класу којој он никада није могао довољно да пребаци њену немарност и безживотност. Он је ишао | по крчмама где су се ти његови јунаци скупљали и проводио читаве ноћи са њима. У њиме је гле-_ дао више живота и плриродности, људску биљку у пуној развијености њеној. Он је имао слабост да о њима, говори без престанка, чак и онда када није било места. У Ђурђу Бранковићу, једном историјском роману, У оном трагичном часу када кнез Лазар замењује царство земаљско са царством небеским, из средине владара, властеле и првосвештеника он одједном слеће међу дворске слуге и слушкиње, очевидно осећа се у своме елементу, са задовољством слуша њихове масне досетке и кујнска оговарања. И она романтична прича Манзор и Џемила, пуна силне љубави и још силнијега патриотизма, у ко- | јима људи п догађаји лебде у висинама идеала, има од једном, као неку оаазу, овакво једно место: »У кујни се пече за Турке. Кухарице ушепртљиле, не знају шта ће прије да почну, шта да доврше. Помажу им и млади калуђери. Један им додаје месо, други пири ватру, па се случајно запали од варнице кухаричина прегача, трећи гаси кецељу руком, кухарица псује, каљуђери се смију; један од њих нехотице превали шерпењу, па наста кикотање, док не дође економ, те начини ред.“ Колико је силна ствар инстинкт! Игњатовић је био рођен да буде сликар кујне, крчме и касарне, и када је хтео