Jakov Ignjatović : književna studija

106 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

СоФра Кирић и два његова друга, Јова ЕКречар и Чамча, кренули су се на велики трговачки поход, у Краково на годишњи вашар, да продаду своја вина и купе платна. Пре но што су пошли на пут, дали су за се у цркви службе одслужити, исповедили сеп причестили, начинили тестаменте свега »движимог и недвижимог имјенија,“ на кола са арњевима натоварили бунде, сандуке, бурад са вином, захире као да ће на северни пол. Обукли су доламе, обули чизме са сребрним мамузама, понели и стиве луле, и наџаке, и пиштоље, и „трајдрите:“ хоће да у Пољској изгледају као прави »шљахтеци.“ Пут је био тежак, дуг и опасан. На једној пустој чарди, некадашњи табак Софра убио је наџаком три лопова који су их хтели побити и опљачкати. Уз пут су пили са пољским цариницима, јеврејским крчмарима, са самим магнатима, пред којима се Сора приказивао као „венгерски шљахтец.“ Великој пољској господи свиђао се овај мали, кривоноги и весели буржоа: ратошиз зеа тата вз, говорио је један од њих. И када су на великом вашару краковском добро пазарили, набили добро ћемере и накуповали доста платна, враћали су се дома дугим заобилазним путовима, уз разне доживљаје, не јављајући се својима, тако да су сеу Сент-Андреји уплашили да на каквој пустој чарди нису кости оставили. И једнога дана, са колима пуним робе, жељни одмора и својих, освануше у Сент-Андреји, да увећају своју „сермију“ и за дуго причају своје путне доживљаје,

Други део, коме је први само несразмерно дуг али нимало досадан увод, дешава се десет година после те краковске експедиције. У првоме делу