Jakov Ignjatović : književna studija

110 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

то слика српске буржоазије која пада, стална дегенерација оне снажне српске расе у Сент-Андрејп, која је некада тако сијала, а тако брзо и жалосно утрнула у борби за опстанак. Вечити Младожења неће остати само као занимљива и невесела, псторија тога бедног Шамике, који је одиста, постојао, он ће остати и као врло добро израђен и врло карактеристичан докуменат за интимну историју српскога народа у Угарској. Када се историја буде једном радила на ширем, културном основу, када се свакодневном животу, наравима и погледима народа буде обраћало више пажње но царским прпвилегијама и црквеним конгресима, будући историк неће смети обићи овај значајан роман. У њему се Јаков Игњатовић најбоље испољава са својим добрим странама, и Српска Књижевна Задруга је погрешила-што њега није дала широј публици, у место Милана Наранџића, који је, поред свега свога гласа, ипак једно почетничко и врло несавршено дело, подложно јакој критици, нарочито са моралне стране.

Те друштвене прилике Сент-Андреје у пропа-_ дању послужиле су Игњатовићу још једном за предмет приповетке, п то у Пити 1000 форината. То је истинит случај, карактеристичан по парничарске и свадљиве Сент-Андрејце, који су носили „процес за саром“. Две младе и лепе девојке, добре другарице, Мица пи Анка, удадоше се „за време бунапартских ратова«“: Мица за Анкина брата Марка от Роговича, који је због једне младићске грешке избрисан из јуратског реда и тек доцније, упорним радом и необичним способностима, дотерао до виценотарског положаја; Анка за богатог трговца Ћирковића, који није имао от на велику жалост