Jakov Ignjatović : književna studija

__ ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 109

нотонијом. Умире вазда весели и насмејани Чамча, умире Јова Кречар, стари другови његова оца. Оне које је он као младић волео давно се удале, и дошло је доба да се удвара њиним кћерима. И он таком даље вегетује, аранжујући балове, чинећи посете и поклоне, непрестано врховни судија у стварима моде и доброга тона, дајући свакој дами наду да "ће је узети, увек без одважности и парализоване воље, продајући земље, куће, све што је стари Софра са муком стекао. И пошто је провео тим пустим животом сав свој век, смрт му даде једном одмора, том „мученику брака“, Вечитом Јуди женидбе. Вечити младожења иде у најбоље ствари које је Јаков Игњатовић написао, ако није и најбоља. Првом делу развученост ништа не смета: он је врло занимљив, течан, леп, значајан као докуменат за разумевање српскога живота пре сто. година, како се живело, како се трговало, како се текло, од кога су соја били наши стари. Ту има живота, радње, покрета, догађаја, то је толико пријатно за читање да се књига тешко упушта из руку. Тај први део тек је само увод за роман: писад је хтео да покаже каквим су животом стари живели да спреме угодан и богат живот младима, сву разлику између два нараштаја. Други део је раввученији но што би требало да буде; пун је дугих описа болова, и Флиртова, и та његова развученост, чини утисак нечега тужног и заморног, буди осећање „монотоне туге“ како је Светислав Вуловић врло добро ревао једном приликом. И што је за жаљење, то није само овај неуморни походилац балова и гопилац женидбе, сав тај млитави и начети човек са својим бедним полуживотом, но нарочито што је