Jakov Ignjatović : književna studija

112 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

колико су појели адвокати и судови, али јеу Свилоковићу нашла мужа, на коме јој Мица, која је остала такође удовица, целога живота завидела. На тај начин расипало се „Цар Немање благо“, сви они дукати и талири, које су стари текли на вашарима у Кракову и Лајпцигу.

У Васи Решпекту има једна повећа и црна епивода, историја породице Стевана Огњана, која. није ништа друго до пропадање једне старе српске буржоаске породнце у Сент-Андреји. Ништа карактеристичније но котрљање Стевана и његове жене Катарине, који су живели на великој нози као мађарске спахије, и расипали као да сутра и не постоји, падање до најсрамнијих низина беде и моралнога блата. Он, срамота и проклетство своје породице која је доспела да живи од рада двоје болесне деце, долази дотле да по најгорим каванама, где се окупљају „блудни изгубљени синови свих друштвених слојева п женскиње без опредељеног занимања п несигурног стања“, за пиће, пева плачевним гласом полупијаним гостима. Његова лепа кћи Емилија, од службе у једној посластичарници, одакле су је истерали због скандала вазда пијана оца, оде код једног старог и богатог грофа, а одатле у велику проституцију.

Уз те озбиљне романе иду и два Игњатовићева, аутобиографска романа, у којима се црта како је развијеној и јачој јединки тешко, ако неи немогуће живети у тој натрулелој средини. Приповетка По-

_јета им адвокат црта самога писца како се пред 1848 морао осећати, као млад и поштен адвокат, пун идеала и великих осећања, у средини те »па" дајуће Сент Андреје“, међу грабљивим и бесавесним