Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ — 113

колегама који су отимале где што стигну, и клали се као вуци око плена.

Увео листак ') је прилог за његову моралну историју, за време ратова са Турцима, око 1877—1878. То је једина ствар Игњатовићева, где има узбуђености, искрене меланхолије, и где јунак збиља представља. вишега човека. Има ту извесан елеменат искрености, и никада није у њега било више топлине, никада није изгледао симпатичнији, но у тој јесењој тузи четрдесетогодишња, и несрећна човека, када човек стане осећати сву пустош живота без огњишта и породичне нежности. Тон има нечега тужног и тупог, што подсећа на звоњење погребних звона; има нечега што гони у рефлексије о смрти и пролазности свега земаљскога. Верковићу, који је у један мах помислио да је ухватио срећу која је целога живота бежала пред њиме, када се срећно оженио, познао љубав, добио сина који ће наставити оно што сам није довршио, смрт је отела и жену и дете, и скрхала га да се више никада не дигне. „Све је изгубио. Два најсилнија ударца један за другим. Срце му је опет празнина, ал та се више испунити неће.“ Он је био рођен да буде несрећан, као и цела породица његова. Страшни бол му је сасвим памет одузео. Свет за њим говори: усрдачна, добра луда, ћеглсег, уегеззалфег Магго, и у болу често шапуће:

„Из живота у гроб! Из гроба у живот.“

1) Приповетка. Награђено од Матице Српске са 150 сорината. Нови Сад. 1878. — Безначајан реферат од Г. Стевана В. Поповића у Летопису Матице Ортске,.1881, књ. 126, записник књижевног одељења. У руко-

пису Увео Листак носио је рђав насдов: Једно дете са две матере, отам полудео.

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 8