Jakov Ignjatović : književna studija

бо сл

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

говори »немецки“ и Фравцуски („Попп'е2-тој ца уегге Фа“), за свирање на пиану, вели да „мачке гњаве“, и после речи „бонтон“ узвикује: љ»Ију, како рече, ћерко, бонту 2“

У целом овом вулгарном и искрпљеном роману има само нешто што је добро, што има дах живота: то су оне сцене у кујни, где се љубав развија поред мућкања јаја и шпиковања зеца, спремања сосова и компота, или у „танцшулима“ где се бију омирске борбе између касапа и војника, ради плавих очију какве Фанике или Јулишке. Ту је Игњатовић у своме елементу, ту је природан, искрен и топао. Са колико лиризма узвикује он: »„Блажен ли је стражмештер, ком је драгана куварица баронова |“, и са колико тајне зависти описује он тога кујнског Дон-Жуана, коме су се пре ребра, провидила, а сада се уоблио и постао сјајан од масти и здравља! Као и свуда, тако и овде пријатељ Резика и Бабика, који је морао уживати сва та, блаженства раја у подземном спрату, стоји кудикамо над празним и сумњивим социологом Нашега, Доба.

Стари и нови мајстори су друштвени роман који црта распадање занатлијског сталежа, тако чврстог и многобројног у прошлости. Једини сеоски роман Јакова Игњатовића, Чудан свет, описује тај исти процес разорења, на селу.

Роман, писан у Даљу, на селу, у једном чистом српском центру, пошто је 1868 и 1869 излазио у новосадској Даници, појавио се 1869 у засебној књизи и иде у боље п зрелије романе Игњатовићеве. Он се дотле бавио историјским романом приказивао живот у варошима, или бар више мање