Jakov Ignjatović : književna studija

160 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

занат берберски: „у берберском животу има врло млого поезије; не знам да ли има више у ђачком. А друго, кад је курзиста, онда је и ђак, па јошт какав ђак, прави брандербургер. Међу њима редак је Филистар. Све отворена весела лица, галант, нису интриганти, пуни радости живота и велике надежде за будућност. Посао им је лак, не изискује напрезање ума, зато су бербери отвореног духа, јер имаду часа на све стране мислити. Ретко који бербер да. је незадовољан, и да је свој живот жалосно провео. Кад уђеш у официну, у једном ћошку видићеш гитар или тамбура где виси, у гдекојој и једно и друго. Увек је међу њима какав поматори, као декан међу њима; он највише вицева зна и неки ауторитет ужива. Добри су певачи. Једна јединита слабост им је љубопитство, ал то хасни публикуму“. И све те опште врлине једнога берберина налазе се још повећане у српском берберину. „Шта ви бербери из Толеда и Севиље, узвикнуо је Игњатовић на другоме месту, и ви сви шпански бербери, шта, сте ви према српском берберу“!

Врлине, окретност, истрајност и дух српскога, берберина опевао је Јаков Игњатовић у роману Ђоке Глађеновића. Први део дешава се у Новом Саду пре 1848. Ђока Глађеновић, родом Земунац, био је оставио своје место, које је било мало за његову славу, где је до дна испио чашу „успеха, и дошао у Нови Сад, „Српски Париз“, да би могао дати маха свим својим даровима и развити све своје способности. Официна господара Максе Свилокосића, берберина, само је први почетак његове сјајне кариере. Он представља класични тип берберскога калфе; „феш«“ и танак да се кроз иглу