Jakov Ignjatović : književna studija

И

162 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

срећу, предмет његове љубави, заједно са својом матером, такође подиже очи мало више. Госпођа Фема, која је и сама у младости имала извесну љубавну историју са обрлаћманом Семенковићем, и, крвава срца, удала се за мајстор Максу, обичног берберина, снева за своју кћер бољи и отменији живот. „Зар ћемо све бити берберке до суђена, дана 2“ узвикује она. Милева мисли и осећа каои мати: дала је себи „нобл“ име Емилија и ушла у љубавну историју са лаћманом Емилом Предићем, који јој је обећао да ће је узети, када се нека његова тетка смилује и да кауцију. И оцу и матери ласка што им официр долази у кућу, девојка је изгубила и оно мало памети што је имала, а Ђока у официни дубоко уздише и уз тамбуру пева меланхоличне песме.

Али ствар се тако у недоглед отезала. Тетка, се никако није јављала са кауцијом, и варош је почела и сувише говорити о тој љубави. Ма,стор Макса, практичан и трезвен човек, забрани официру даљи приступ у кућу, а Милеву обрече пресрећном Ђоки. Лаћман Предић буде са гарнизоном послат у Италију, одакле није слао никаква гласа, својој тужној драгани. Док се Глађеновић љуљушкао у сновима и припремао за заказану свадбу, дотле су у Нови Сад дошли нови официри, исто онако љубазни, исто онако умешни и заводљиви, и онога дана када се требала венчати, Милева одбегне у Италију са једним богатим официром бароном. Јадни Глађеновић је осрамоћен, преварен, доведен до очајања, и он не може више да живи у Новом Саду. Гоњен племенитим амбицијама и не-