Jakov Ignjatović : književna studija

МА

з 354 5

ПРИ ИРИНУ

; ; у +

168 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

тако је рђав, да му равна ваља тражити у Лазара, Лазаревића и Јоакима Вујића.

Али оно што ваља то је роман, који је један од нај јачих које је Игњатовић написао. Ђока Глађановић је један од најбоље успелих личности његових, који је као тип остао не само у књижевности но и у обичном говору. Жлив, весео, пун вере у себе и своју срећну звезду, лаком на новац и на жене, нарочито оне од којих може да се извуче користи — шме ашсе! — човек од инстинката и без моралне деликатности, у основу добродутан, он је образац онога што Французи зову бопле сапалЏе. И колико је живота, истинског, снажног и пресног живота у описима оног ђачког света у Пешти, свих оних „лумпова“ и „екцежџија« ! Све то није много углађено и чисто, сваки идеал и више осећање је одсутно, све је откривено, и људски апетити представљани су у потпуној разголићености, све то заудара на јевтин дуван и проливено вино, али то толико одише истином, толико носи печат стварности, да је у целој нашој књижевности редак један такав одсечак живота као што је Трпен спасен. И причано је са толико занимљивости и живости да је лако појмити зашто се у своје доба у Београду са нестрпљењем пшчекивали бројеви Србадије, да се види наставак подвига Глађеновићевих. За нашу књижевност је стварна штета што овај сочни и живи роман није довршен на други начин а не Адамом и берберином.

Духовној породици Милана Наранџића, Љубе Чекмеџића и Боке Глађеновића, свих тих веселих и безобзирних мувала кроз живот, припада у неко-