Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ [67

цима, око 1883. Али овај беспримерно; невешти комад и није за позориште. Нити има „лица“, нити има икаква реда. У сваком чину има по десетак разнородних појава, без везе, без реда, просто поређаних једне за другима. Да се представљају потребна би била простодушност публике из доба када је Шекспир писао, п опдашње инсценирање. Па каква аљкавост, која прелази сваку меру чак и код Јакова Игњатовића! Салика се у почетку зове Туценталерова, затим Семплерова, и на послетку, када се уда за млинара, опет Туценталерова. Ко да прими ону наглу одлуку Ђокину да се ожени Милевомеб Он, тако препреден и испечен у занату, који је у женама гледао само миразе или јевтин стап и рану, у тренутку када је успео и дошао до добра положаја, узима девојку сумњиве прошлости која га је онако ружно била преварила ! Игњатовић је осетио да ће то бити тешко веровати, и онда је дао ово објашњење: „Човеку од старе љубави семе остаје“, али му је и то изгледало недовољно, п додаје овај особити Глађеновићев разлог: „Хм, хм, па колико сам ја лавандоја талијапски пзневерио, треба баш и за каштигу да. узмем Милеву, кад ју она и неби заслужила. Знаће даму представљати, а такова мени треба“.

Комад је и смешан, и невешт, и примитиван, и недотупаван. И много већи писци, са више духа, и уметничког осећања но Игњатовић, редовно су рђаво пролазили када су драматизовали своје популарне романе. Искреност и истинитост романа, редовно се тада жртвује конвенционалностима, на, којима цела драма почива, и укусу једпе ниже публике која тражи само забаве, сентименталности и добре свршетке. Четврти чин Адама и берберина