Jakov Ignjatović : književna studija

у РБ

|

170 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

школа га нимало више није занимала, тим пре што је као момчић почео да иде на умузику“ и да игра полке са газдином ћерком, и тако остаде и друге године да понавља. Отац, бесан од љутине, доведе га дома, пропусти кроз руке, али то је било последњи пут. Преко ноћ, Аница, му спреми нешто одела. и јестива, и Васа Решпект отисну се у свет.

Немилосрдни отац гони га у стопу, и он се једва докопа унутрашњости, дође до »„вербскоманде«“-и ступи у хусаре, последње уточиште пропалих и промашених егзистенција. Војска се тада састајала махом из добровољаца; ту су били „протерани и непротерани ђаци, екцесивне калфе, или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци“. Тада му није било више но шеснаест го« дина. Старац је сам остао дома, огорчен, очајан, зао; води домаћу економију, чита извештаје о битци на Наварину, одушевљава се Карађорђем, Милошем п Хајдук-Вељком, прориче велику будућност српском народу, и свакога светог Николе диже чашу у здравље „свесилњејшег императора, Николаја“, који ће подићи крст на Светој Софији и дати Србима Босну и Херцеговину. Али, од свога не одступа: грди сина на сва уста и где стигне и, ма да би био у стању, неће да га откупи из катана. Када је Васа, као каплар, дошао кући на „урлауб“, отац му је затворио врата пред носом, проклео га, а цела варош гледала га као прокажена. Једино у целој породици нашао му се на руци, стриц Јоса, богат и уважен, који је и сам имао бурну младост па ипак испливао, а иначе није говорио са старим Игљом.