Jakov Ignjatović : književna studija

212 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ствар не изгледа тако достојна признања, али када се има на уму да је Игњатовић био у своје доба једини и потпуно усамљен радник на томе пољу, да су те идеје биле потпуно оригиналне и његове, заслуга двојином је већа. Реализам код Богобоја Атанацковића, био је измешан, местимичан, и неодређен; тек у Јакову Игњатовићу треба тражити правог и аутентичног творца наше реалистичке приповетке Шта више, он је својим романом Чудан Свет, писаним још 1868, у неку реч и оснивач сеоске приповетке, које се у нас развила у национални књижевни род, и сеоски живот верније је сликао но многи наши данашњи сеоски приповедачи.

Његови романи су развучени, немарљиво и невешто написани, они могу изгледати никакви у очима једнога строгога естета и непомирљивог поклоника култа облика. Али они имају једну веома велику врлину, а то је што су једри, сочни, наливени животом, што дају врло велику илузију стварности, што су задахнути дахом истине. Жене које воле пи траже лепе илузије у књигама, неће га нпкада волети; а исто тако им млади људи који на живот гледају са зрачних висина идеала и читају књиге у једкој врсти душевне грознице. Игњатовић је писао за људе који воле истину, онакву каква је, нагу, каткада ружну и жалосну, као одблесак, или сенку живота.

Он је за навек оставио оцртана неколико тренутака из историје српскога народа у Угарској и неколико особптих типова из српскога друштва. Он је био мопотонп и меланхолични сликар опадања народе спагс, спарушења народнога живота, узмицања у мучној борби са јачим људима и у новим