Jakov Ignjatović : književna studija

со ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ишли за стопама Доситијевим, и Игњатовић је држао да књижевност није сама себи циљ, да се опа не састоји у лепо поређаним и сроченим речима, но да има велики и широк значај, да у једном заосталом и непросвећеном народу као што је српски, има да буде моћно средство напретка. Старији писци наши у томе погледу много су више стајали од данашњих: они су више поштовалп свој занат, и књижевност су схватали као један племенит позив. Игњатовић јео пошао од доситијевскога схватања: „који своме роду ма у чему добра чини, тај је велики човек“. „Народ, вели он, треба да пма своју душевну пићу у књигама, пи то таквим књигама, које су печат његовог осећаја, његове страсти, што ће рећи да му књига протумачи што му је за душу п за тело, добро да се укорени, а зло искорени. Књижевник је путовођа целога народа, пастир душа, нека врста духовнога оца, „буктиња« како је говорио Виктор Иго. „У народу опет рађају се људи који имају нагон да испитају народне потребе сваке врсте, да траже лијека и да саопштавају народу свако добро. Ти су људи списатељи““). У томе своме утилитарном схватању књи"жевности, он је тражио не само да она оплемењава и развија народ, но чакуда га учи и читати! » Орпска књижевност је још млада; још се много има писати за опште образовање. Ја мислим да је нужно пре свега приволети народ да чита и књигом се бави, и држим да томе највише доприносе приповетке које народни дух и живот износе на

0) Књижевност ч политика, расправа у подлистку Нашега Доба за 1885. 2) Српско списатељство, Даница за 1960.