Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 52

граду: „По жељи својој почива Куманка на међи двају народа, које она љубљаше. Нека јој је дуговечан спомен с једне и друге стране! Она браћу измири. Она не даде да помрча сунце над Србијом.“

На страну сва та сува препричавања више мање тачних историјских догађаја, главно је да ни сам писац није знао шта је хтео да да у својој приповетци. По наслову, дало би се мислити да је Катарина главна личност, али она се јавља тек на крају, и то као узгред. Највећи, први део, односи се на Палеологове невоље, план удадбе Анине за Милутина, историју његова посланства Краљу Урошу. И то је беспримерно развучено; читаве стране посвећене су препиркама далматинскога бискупа Мартина и једног доминиканца са владиком Никодимом и архиђаконом Данилом о преимућствима католичке и православне цркве. Грци представљају лукавство, поквареност пи пороке сваке врсте; Срби, срећни, мирни, радени, задовољни, представљају сву врлину и све јунаштво; трубадури и гуслари певају златно доба у Србији п безмерне заслуге дома Немањина.

И у овој претрпаној причи, у којој је свега и свачега, има нетачности и нелогичности Игњатовићевих. Топографија је потпуно данашња. Један великаш, као да је читао Августа Бопа и Макса Милера, узвикује : „Лепа је то земља, где су наши стари могли заборавити на Инђију проклету“. Властела говоре као какав данашњи чланкописац о убраћи налој Хрватима, откинутој грани великог стабла српског“. Краљ Урош се буни што католици-

зам и германство сузбија словенски живаљ на