Jakov Ignjatović : književna studija

84 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Какав дах старине и искрености у оним лепим и поетским речима непознатога Србина, који је заплакао над смрћу несрећнога Ђурђа Бранковића, 24 децембра, 1456, у столноме граду Смедереву:

» О чуда страшнога! о још чуднијег гласа! Најтиши и превисоки и у свему најблагопоучнији господару мој, свети и саборнејши лаве, мучиш тако, и не дајеш ми медоточни глас — ни твојој супрузи, а нашој светејшој госпођи и царици, ни многомиљеним и сладчајшим твојим чедима свима! Како ово створио јеси, реци ми, о божанственејша, и свештенејша главог

»Да, рече, мучим и не говорим зато што је праведни судија и Бог мој ово заповедио, јер земаљским и кварним обложен јесам телом; но не мучим мислено сада, но се додирујем Господа Бога мојега по могућности, и о својих ми и љубазних мојих непрестано молим се, да им победу на свакојаке враге и напасти у садашња лета дарује.“')

Велика приповетка Игњатовићева Краљевска. снаха“) нема толико и таквих мана, али је увек далеко од тога да би се могла назвати добром. И то је суво, кроничарско излагање како се грчки цар Палеолог нашао у невољи, како је слао посланике на српски двор и нудио своју кћер за жену краљевићу Милутину, како је настала братоубилачка борба између Драгутина и Милутина, и како их је Катарина, жена Драгутинова, кћи мађарског краља, измирила и спасла Србију. Краљевска снаха то је она, и писац сипа руже на њен гроб у Дабру-

1) Надгробна реч Деспоту Ђурђу Бранковптћу. Српски Књижевни Тласник, 1908, бр. 48. 2) Бршљан, 1886.