JUS standardizacija

DANAŠNJE STANJE NACIONALNIH I MEĐUNARODNIH AKTIVNOSTI NA POLJU STANDARDIZACIJE

Nacionalne organizacije za standardizaciju Istorijski razvoj industrijske standardizacije

Pronalasci u mašinstvu znatno su doprineli pojavi industrijske revolucije. Nove mašine su omogućile ne samo veću proizvodnju sa istom ili manjom radnom snagom, već i mnogo veću preciznost izrade istovetnih proizvoda nego ikad ranije. Konstruktori su počeli koristiti mogućnosti koje proizilaze iz primene zamenljivih sastavnih delova.

U nekoliko zemalja su se profesionalna udruženja inženjera — elektrotehničkih, mašinskih i građevinskih — zauzimala za ideju da se pristupi organizovanom radu na standardizaciji. Oni su za pojedine industrijske sektore koji su ih interesovali stvorili institucije u kojima su se vodile diskusije i donosili zaključci. Postalo je očigledno da se potpuna korist od standardizacije može postići samo delovanjem nacionalne organizacije za sve oblasti industrije. U toj fazi razvoja su se profesionalne organizacije obično udruživale sa nacionalnim udruženjima industrijskih preduzeća i osnivale privatnu organizaciju bez profita, koja je bila odobrena od državnih vlasti. Često su ovakva tela posle nekoliko godina bila zakonski potvrđena kao nacionalne organizacije za standardizaciju (u daljem tekstu »NOS«). Pokretači su, dakle, bili inženjeri i industrijalci koji su se bavili praktičnim problemima.

U toku jedanaest godina, od 1916. do 1926, osnovano je sedamnaest NOS u Australiji, Evropi, Japanu i Severnoj Americi. Ujedinjena Kraljevina je osnovala svoju NOS u 1901. Osam daljih NOS su se pojavile između 1928. i 1940, uključujući organizacije Argentine, Brazila, Južne Afrike i Urugvaja. Izuzev organizacija Japana i Sovjetskog Saveza, sve su se uglavnom razvijale kao što je napred izloženo.

U posleratnom periodu, razvoj NOS je nešto složeniji. U 1951. g. su u zemljama sa centralizovanim privrednim planiranjem, bile osnovane nove NOS ili postojeće transformisane i postale državne organizacije povezane sa procesom privrednog planiranja. U istom periodu su se, u drugim, većinom zemljama u razvoju, pojavile jedanaest novih NOS, bilo uz jaku podršku države ili kao državne organiza.cije. Ovaj proces se nastavlja: u razdoblju od 1954. do 1967. osnovana je još dvadeset jedna NOS, većinomm u Srednjem i Dalekom Istoku i Latinskoj Americi (gde su dve NOS organizovane iz tehničke pomoći Ujedinjenih Nacija). O ovom će biti još govora dalje u regionalnim pregledima.

Današnja struktura, delokrug i funkcionisanje NOS

U toku vremena obrazovala su se tri tipa NOS: državna ustanova, odgovorna ministru i finansirana iz budžeta; privatna samostalna ustanova u obliku zavoda ili udruženja; i ustanova pod zajedničkom upravom, takođe samostalna, u kojoj su zastupljeni kako državni tako i privatni interesi.

Prvog tipa su NOS u zemljama sa centralizovanim privrednim planiranjem i još u nekim zemljama, npr. Burma, Cejlon, Grčka, Iran, Japan, Portugal. Drugoj kategoriji pripadaju neke od starih, NOS; državna subvencija je znatan deo prihoda većine ovih organizacija. Treći tip Je usvojen u izvesnom brcju zemalja u razvoju, ali ima i slučajeva, kao što su NOS Novog Zelanda i Pakistana, da je prvi tip zamenjen trećim.

Bez obzira na tip organizacije, uvek postoji telo koje je vlada ili glavna skupština ustanove ovlastila da usvaja standarde koji su bili pripremljeni. Rad na pripremi zahteva saradnju triju grupa:

— tehnički specijalisti koji ustanovljavaju sadržaj standarda; — Inženjeri standardizacije koji rediguju dokumente; — nadzorna grupa koja koordinira tok radova.

* Prevod poglavlja „,yThe present state of national and international stanđardization activities* iz serije monografija o industrijskom razvoju, Organizacije Ujedinjenih Nacija za industrijski razvoj, UNIDO „,Standardizacija*, br. 12/1969.