JUS standardizacija

2,2

2.3

3.1

STANDARDIZACIJA DK 621.315.617.3.001.4.

TERMIČKA POSTOJANOST IZOLACIONIH LAKOVA o go . oi POSTUPAK DIELEKTRIČNE ČVRSTOĆE 1971.

Thermal endurance of insulating varnishes. Electric strength method

Krajnji rok za dostavljanje primedbi 1. mart 1972.

Pregled je potpuno u skladu sa predlogom preporuke Međunarodne elektrotehničke komisije, IEC dokument 15B (Centra Office) 7. avgust 1970.

Predmet standarda

Ovaj standard propisuje postupak za utvrđivanje relativne termičke postojanosti elektroizolacionih lakova pomoću prevlaka na staklenoj tkanini i merenjem dielektričke čvrstoće pre i posle termičkog starenja.

Svrha ovog ispitivanja je da se ustanove temperaturni indeksi pomoću kojih se utvrđuje koliko su pojedini izolacioni lakovi podesni za primenu u električkim sistemima.

Opšte razmatranje

Ovaj ispitni postupak zasnovan je na tome koliko neki izolacioni lak, nanesen na staklenu tkaninu i izložen povišenim temperaturama, zadržava svoju dielektričku čvrstoću. Da bi se neki izolacionilak procenio koliko je pogodan za primenu u električnoj opremi, podjednako su važne fizičke i hemijske osobine kao što su tvrdoća, sposobnost spajanja, otpornost prema rastvaračima i termoplastična tečljivost. Međutim, promena ovih osobina nije predmet ovog postupka. Ove osobine moraju se oceniti posebno drugim ispitnim postupcima.

Glavni činilac koji utiče na vek trajanja nekog izolacionog laka je termička degradacij ija. Kada lak oslabi usled termičke degradacije, uslovi kao što su vlaga i vibracije, mogu prouzrokovati oštećenje električne opreme. Neki izolacioni lak j je sposoban da zaštićuje električnu opremu samo dotle dok je zadržao svoju fizičku i električku celovitost.

Termička degradacija laka ogleda se u promeni neke od njegovih osobina. Ove promene mogu se odnositi na gubitak težine, povećanje poroznosti, prskanje, povećanje krtosti i opadanje izvesnih mehaničkih karakteristika. Termička degradacija laka može se otkriti putem opadanja dielektričke čvrstoće. Zbog toga se, po ovom ispitnom postupku, to opadanje upotrebljava kao kriterijum za termičku degradaciju.

U toku normalnog rada elektroizolacioni lakovi podležu savijanju usled vibracija i termičkog širenja. Usled toga, funkcionalno ispitivanje može uključiti i savijanje ili izduženje izolacije.

Ispitni postupak ima dve alternative.

I alternativa

Uređaj krivih elektroda je konstruisan tako da izduži spoljašnju DOVISUNE! uzorka laka za oko 2%. Time se podržava savijanje kojem lak može biti izložen u toku rada.

II alternativa

Uređaj pravih elektroda. Ova alternativa daje samo uticaj termičke degrađacije. Ispitivan uzorak se ne savija (kao po I alternativi) tako da se u električkom pogledu slaba mesta, stvorena termičkim starenjem, utvrđuju bez uticaja dopunskog mehaničkog izduženja.

Rezultati ispitivanja po obema alternativama pokazuju da li savijanje posle starenja ima bitan uticaj na dielektričku čvrstoću.

Po ovom ispitnom postupku epruvete se izlažu starenju na povišenoj temperaturi u toku propisanog vremena. Zatim se epruvete izvade iz peći, ohlade i izmeri se dielektrička čvrstoća. Na svakoj temperaturi utvrdi se termički vek trajanja kao vreme starenja potrebno da dielektrička čvrstoća opadne na neku unapred odabranu vrednost. Ova vrednost može biti odabrana na osnovu nekih funcionalnih karakteristika ispitivanog laka za odgovarajuću primenu. Relativna termička postojanost se zatim prikazuje krivom koja daje odnos između temperature starenja i termičkog veka trajanja.

Epruvefa

Epruvete se sastoje od traka staklene tkanine od kontinualnog vlakna, koje su uronjavanjem prevučene izolacionim lakom. Primena epruvete

Trake treba odrezati od staklene tkanine, tkane od kontinualnog vlakna debljine 0,1 do 0,18 mm, sa težinom od 90 đo

140 gr/m? i 20 do 26 žica osnove i 16 do 24 žice potke (ako se ovakva tkanina ne nože naći u zemlji treba upotrebiti najpribližniju koja se može dobiti u zemlji).

267