JUS standardizacija

4. Obavezni standardi

To su standardi kojima zakonom ovlašćeni organ dodaje odredbe administrativne prirode kojima se propisuje obavezna primena, a kada je potrebno i kaznene odredbe.

Komentar: Ne postoji zakonska razlika između obaveznog standarda i tehničkog propisa. Standardi sa dodatkom administrativnih odredbi ekvivalentni su tehničkim propisima.

Ako se napravi pregled stanja do danas donetih obaveznih standarda i tehničkih propisa, dolazi se do zaključaka:

— da gotovo nema oblasti koja se ne može regulisati bilo obaveznim standardima, bilo drugim propisima;

— da će neminovno doći do preklapanja između standarda i propisa ako se sistematski ne usklađuje rad na donošenju svih propisa (uključujući tu i obavezne standarde).

Ovi zaključci važe za stanje u mnogim zemljama, a naročito ako se upoređuju pojedine zemlje između sebe. Zbog toga pitanje usklađivanja rada na donošenju standarda i izdavanju propisa dobija prvostepeni značaj.

Rešavanje pitanja usklađivanja na međunarodnom nivou pokrenula je Evropska ekonomska komisija Ujedinjenih nacija, a pridružile su joj se Međunarodne organizacije za standardizaciju ISO i IEC. Predlog rešenja stvoren je sa ciljem da se uklone preporuke za razmenu koje postoje kada propisi između zemalja nisu neusklađeni. Po ovom predlogu, da bi se propisi mogli nesmetano donositi, a da bi ipak bili usklađeni, mora se poštovati princip »pozivanja na standarde« (Reference to standards). Zemlje bi na osnovu zajedničkog dogovaranja i prema usvojenim principima, poštujući zakonitosti standardizacije, donosile međunarodne standarde. Propisi bi se donosili tako što bi se u pojedinim zemljama, u skladu sa specifičnim uslovima pojedinim međunarodnim standardima davala snaga propisa, odnosno, propisi bi se donosili pozivajući se na standarde.

usklađivanje u našim uslovima

Normalno je očekivati da i naša zemlja kao članica organizacije ISO i IEC u potpunosti prihvati princip »pozivanja na standarde, što je u skladu sa nastojanjem da ne ostane izvan svetskog sistema koji se stvara radi olakšanja međunarodne razmene. Usvajajući ovaj princip, naša se zemlja mora organizaciono osposobljavati za aktivno uključivanje u međunarodnu standardizaciju, kao i za, donošenje jugoslovenskih standarda adekvatnih među-

narodnim standardima. Imajući u vidu navedene osnovne principe ISO standardizacije, ovo jačanje podrazumeva da treba nastaviti sa osposobljavanjem jedinstvenog sistema u celoj zemlji, kao delu svetskog sistema koji će omogućiti da svi zainteresovani delovi društva, podrazumevajući tu i organi– zacije i pojedince, mogu, u skladu sa svojim interesima i u skladu sa interesima društva u celini, učestvovati u predlaganju i stvaranju jugoslovenskih standarda, a preko njih i međunarodnih standarda. Ulogu institucije koja bi povezivala ovaj rad u zemlji i formalno stajala na čelu sistema, već ima Jugoslovenski zavod za standardizaciju. Zavod zastupa i našu zemlju u međunarodnim organizacijama za standardizaciju.

Kada se postavi pitanje organizovanja u smislu da se kao jedini način donošenja tehničkih propisa koristi navedeni princip »pozivanje na standarde, javlja se potreba da se uskladi rad između organa koji su u našoj zemlji zakonom ovlašćeni za izdavanje tehničkih propisa. Osim Jugoslovenskog zavoda za standardizaciju, postoji još oko deset organa koji za to imaju ovlašćenja. U dosadašnjem radu Zavod je doneo preko 6700 standarda sa obaveznom primenom. Broj izdatih propisa od strane drugih organa teško je utvrditi zbog nesistematizovanih izdavanja, ali se na osnovu zbirki koje izdaje »Službeni list SFRJ« i drugih zbirki, dobija broj od blizu 200 izdatih propisa za sve oblasti. Verovatno je najpraktičnije rešenje da Jugoslovenski zavod za standardizaciju, osim ovlašćenja koje do sada ima da kao državni organ donosi obavezne jugoslovenske standarde, dobije i ovlašćenje da donosi obavezne standarde i da reguliše ona pitanja koja su do sada bila regulisana tehničkim propisima. Naravno, to bi se odvijalo uz saradnju i uz formalnu saglasnost onih državnih organa koji su bili ovlašćeni za donošenje ovih propisa. Time bi se postiglo usklađivanje rada na standardizaciji i izdavanju tehničkih propisa, a zakonske kompetencije bi u suštini ostale nenarušene. Praktična strana ovakvog rešenja sastojala bi se i u tome, što bi se njime najlakše ostvarili uslovi »uže saradnje organa za stvaranje standarda i organa državne vlasti za izdavanje propisa«. Jer, princip »pozivanja na standarde«ć, kada se radi o izdavanju tehničkih propisa od strane državnih organa, ne podrazumeva samo formalno upućivanje na već donete standarde, nego i praćenje, i reviziju i aktivno učestvovanje u planiranju, pokretanju akcije za donošenje i u samom donošenju standarda. Sve to podrazumeva i organizaciono prilagođavanje, stvaranje stalnog kadra za standardizaciju, stvaranje potpune dokumentacije, itd. Čini se, prema tome, da je najcelishodnije imati za ovo jedinstvenu službu.