JUS standardizacija

111

stvorena je informaciona mreža ISO

Prvog januara 1974. godine zvanično je počela da postoji informaciona mreža ISO. Zamisao je bila da se poveže Informacioni centar ISO sa centralnim sekretarijatom u Ženevi i informacionim centrima koje su naimenovale nacionalne organizacije za standarde širom celog sveta da bi se stvorila brza i efikasna služba tehničkog informisanja u vezi sa svim pitanjima koja se odnose na standardizaciju. Zamisao o raščlanjenim specijalizovanim informacionim centrima, umesto jedne centralne, sveobuhvatne jedinice, naišla je na povoljno mišljenje zbog mnogih praktičnih razloga, a usavršena sredstva komuniciranje koja se danas mogu ostvariti, omogućila su usvajanje ovakve koncepcije. Izgleda da će ovo biti i model za obrazovanje informacionih službi u oblasti standardizacije. Specijalizacija u pojedinim centrima se mora kombinovati sa efikasnom razmenom informacija. Vremenom, informaciona mreža ISO će imati dalekosežne praktične posledice od velikog značaja. Za informacione centre o standardima ovo će značiti da će vreme potrebno za katalogiziranje, označavanje i obradu informacija biti smanjeno, a informacije će moći lako da se dobiju na bilo kojem mestu. Istovremeno, ovo uslovljava i povećanu odgovornost da se na zahtev upućen iz drugih centara pošalje odgovor, a takođe i moralnu obavezu da se što pre postignu i održe izvesne minimalne norme efikasnosti. Na primer, informacioni centar ISO u Ženevi će morati da obezbedi mnogo potpuniju informacionu službu o internacionalnim standardima, sporazumima i propisima koji imaju vrednost za standardizovanje, bilo da ih je objavio ISO ili neka druga međunarodna organizacija. Neposredni zadaci koji se postavljaju pred nacionalne organizacije za standardizaciju, pre svega, zahtevaju kompetentnu jedinicu za informisanje u dotičnoj zemlji, koja treba da služi kao ulazno mesto za informacionu mrežu ISO. Ova jedinica će morati da uloži napor da postane potpuno informisana o svim standardima u svojoj zemlji. Najmanje jedna osoba treba da bude odgovorna za rukovanje zahtevima koji će biti primljeni preko informacione mreže ISO. Ostaje još mnogo problema koje treba rešiti. Glavni organ za nalaženje odgovora biće stalni komitet ISO za proučavanje naučnih i tehničkih informacija u oblasti standardizacije (INFCO), u kojem je sada zastupljeno 18 zemalja. Neki od problema su sledeći: — razvijanje zajedničke tehnike indeksiranja, — razvijanje sistema za razmenu informacija između centara,

— razvijanje jednostavnih standardnih oblika za čuvanje podataka za sakupljanje statističkih podataka itd. — utvrđivanje mehaničkih i ostalih sredstava za rad centra i proučavanje ekonomskih prednosti ili nedostataka koji nastaju njihovim usvajanjem. Pri kojem radnom

opterećenju ova sredstva postaju efikasna?

Među prvim zadacima biće izrada programa centara koji pripadaju mreži i periodični koji će donositi novosti o mreži i ostale podatke od značaja za bibliotekare, dokumentaliste i informacione službenike koji rade u centrima za informacije o standardima.

Bulletin ISO 1, (January 1974)

primena standarda

Mada su političke i sociološke razlike među narodima postale dublje nego ikada, svet je danas, rečeno jezikom tehnologije i industrije postao internacionalan.

Iz ovoga proizlazi da se i izrada standarda neizbežno treba da odvija na međunarodnom planu. Ova težnja se danas manifestuje na taj način što se povećava broj zemalja koje sve više uključuju svoje snage u poslove ISO — preciznije rečeno, u izradu međunarodnih standarda. Prošla su vremena kada su međunarodni sporazumi sadržali samo okvir u kome su se nacionalnim standardima ili standardima preduzeća uslovljavale samo njihove osnovne specifikacije. Međunarodni standardi se danas sve više koriste na svim nivoima.

Novo gledište dovelo je do impozantnog prodora ISO standarda u toku poslednjih godina. Godina 1973. bila je za organizaciju izuzetno nova. Bilo je objavljeno oko 430 standarda, što je u odnosu na 1972. godinu predstavljalo povećanje od oko 42%.

Ovo je takođe pokazalo da je za poslednje četiri godine bilo objavljeno ili revidirano oko 70% standarda. To isto znači da još samo neke nacionalne institucije za standardizaciju »proizvode« danas više standarda od ISO — i da postoji težnja da se pri izradi standarda sa nacionalnog pređe na internacionalni nivo. Međutim, još uvek postoji određena razlika između oblasti primene ISO-standarda i onoga što pokrivaju radovi na nacionalnom nivou. Dok se u radovima ISO naročito insistira na izradi standardnih metoda ispitivanja i drugim osnovnim standardima, što je prirodno za uspostavljanje čvrste osnove za međunarodnu standardizaciju, radovi na nacionalnom nivou su više orljentisani na izradu standarda za proizvode. Nameće se dakle, potreba da se ubuduće izrađuje znatno veći broj međunarodnih standarda za proizvode koji bi se mogli koristiti bez ostalih formalnosti u procesima razmene dobara i službama. Ovaj zahtev nameće novu i značajniju orijentaciju naše standardizacije.

Izrada i objavljivanje potrebnih standarda su osnovni zadatak standardizacije, ali oni nisu sami sebi cilj. Vrlo je važno da standardi budu osposobljeni za široku primenu. Nacionalne institucije za standardizaciju imaju u ovoj oblasti mnogo iskustva i ISO treba ovom problemu sada da posveti veću pažnju. Pre svega, moramo se upoznati sa svim interesantnim delovima koji su uneseni u standarde. Ova gledišta postaju sve značajnija u svetu u kome se prodiranje informacija odvija ubrzanim ritmom i u kome se svake godine pojavljuju milioni dokumenata.